Kvalitet života nije u kvalitetu materijalnih stvari kojima smo okruženi već u našem osećaju ostvarenosti, unutar njih. Životni pobednici su ljudi koji su ostvarili svoje unutrašnje, individualne ciljeve i koji nemaju nikakve pokazatelje kroz socijalno vrednovane uloge ili materijalne vrednosti. Ukoliko je nečiji cilj bio porodica, zdravlje i mir sa samim sobom i svojim bližnjima, a ostvario je veliko materijalno bogatstvo, ne ostvarivši primarne želje, ipak je samo životni gubitnik.
Kvalitet našeg života, naša stremljenja i ostvarenosti najbolje se očitavaju u vreme naših slabosti. Šta smo u životu vrednovali, u šta smo ulagali, najbolje se vidi u vreme praznika, rođendana, godišnjica i svih onih intimnih trenutaka kada usamljenost postaje dominantno osećanje. Samoća i usamljenost dva su različita pojma. Čovek može biti usamljen i kada je okružen velikim brojem čak i bliskih ljudi sa kojima nema adekvatan emocionalni kontakt. Ovaj kontakt se stvara ulaganjem u sebe i ulaganjem u druge.
U vreme terora mladosti, novca i prepoznatljivosti van okvira sopstvenih porodica i prijatelja, lako se čovek zagubi, verujući da ima vremena za sve, da nije prolazno sve oko njega i da neće jednoga dana morati da zastane i da postavi pitanje samom sebi i svojim bližnjima ko sam, ko smo mi i šta je zaista važno u našim životima.
Vreme praznika posebno je vreme u kome se akcenat ponovo, nažalost, stavlja na materijalno, a ne na duhovno. Toalete, proslave, skupi pokloni, putovanja. Stari i/ili bolesni ljudi često su zaboravljeni, ostavljeni za „kad ovo prođe“, „kad se vratim s puta“ i slično. Pitamo li se da li je ta toaleta, put, novogodišnja proslava baš toliko značajna. Može li se to vreme iskoristiti da nekoga učinimo manje usamljenim? Možemo li sa tom osobom podeliti večeru, obući svečanu toaletu i pričati o prošlosti i budućnosti sa željom da otklonimo strepnju i strah od dana koji dolaze, od lekarskih procedura koje je čekaju, od straha za sopstveni život ili život onih koje volimo? Možemo li razumeti da u današnjem svetu brzine i površnosti jedino što
imamo jesu duša i sadašnji trenutak, taj jedan kratki dah dana, godine, života koji zdravim ljudima izgleda beznačajno, a bolesnima je sve što imaju? Sadašnji trenutak za kojim ćemo žaliti kada nestane i prođe je svetlost večnosti u nečijem životu. Svaki dan je važan. Svaki trenutak je važan. Nemojmo ga trošiti na beznačajne i površne stvari. Trošimo ga na skupe stvari – na razgovore, druženja sa bliskim ljudima, vreme provedeno sa njima. Pokažimo im koliko ih volimo, koliko nam znače i koliko nam vrede. Jer usamljenost jednog bolesnog čoveka skuplja je od svih materijalnih stvari. Suza usamljenog roditelja, supružnika, deteta košta više od svih dijamanata na svetu. Ne trošimo ih uzalud. Jednom kada shvatimo prave vrednosti, ništa nam više neće biti potrebno. Ljudskost, požrtvovanje, zagrljaj, ljubav, pogotovo onda kada svi razmišljaju samo o sebi.
Ako sačuvamo ljudskost i porodicu, sačuvali smo sve što vredi.
Tekst je napisala m sc def Sandra Bijelac psihoonkološkinja, a webinar o tome kako se izboriti sa osećajem usamljenosti tokom praznika pogledajte ovde.
