ime je Vesna Despić. Rođena sam 16.11.1954. Po zanimanju sam viša medicinska sestra. Sada sam penzioner. Radila sam kao patronažna sestra. Svoj posao volim. Sa radošću sam pomagala mamama da se snađu u prvim danima nakon porođaja kada dođu kući sa bebom, davala sam im savete u vezi sa dojenjem i još mnogo toga. Mislim da meni moje znanje ne koristi već treba da ga dam onome kome treba. Danas shvatam koliko mi je ta ljubav pomogla u mojoj borbi sa multiplim mijelomom.
Udata sam i imam troje dece. Okružuju me porodica, rođaci, prijatelji, koleginice. Po prirodi sam prrfekcionista, emotivac, ćutolog. Vidim da ove osobine imaju ljudi oboleli od MM.
Volim da slušam muziku, čitam i sakupljam fotografije „mojih beba“.
Umem da šijem, pletem, heklam. Pišem pesme. Rekla bih da sam komunikativna i iskrena. Volim ljude. Vrlo sam uporna i tvrdoglava, što i nije baš korisno.
Bolest je došla iznenada u 47.godini života. Živela sam punim plućima, aktivna. Deca, kuća, posao. Tako se desilo da sam jedne večeri, pri podizanju devojčice osetila bol u leđima. Krenula sam sa snimanjem kičme, zatim ultrazvuk stomaka, ginekoloski pregled, mamografija. Sve je bilo dobro. Nastavljam život istim tempom. Bol se primiri, pa pojača. Počinju besane noći kada ne mogu da dišem Krajem oktobra ponovo radim rendgen snimak cele kičme. Patološki prelom desetog leđnog pršljena. Ostao je sa trećinom svoga tela. Sledi hitan prijem na ortopediju. Saznajem da je kičmena moždina ugrožena i da može da se prekine protok. Već početkom novembra sam operisana. Ugrađen je stabilizator. Utvrđen plazmocitom.
Ništa ne znam o bolesti niti šta me čeka. Dobijam informaciju o toku bolesti, o uvođenje u hroničan tok. Biće uspona i padova, mira i nemira. Želim da znam sta to nosim u sebi. „Upoznaj svog neprijatelja da bi ga lakše pobedio.“ Izlazim iz jedne bolnice, pa odlazim na hematologiju da se ispita stanje ostalih kostiju. Nalaz je dobar. Nastavljam sa zračnom terapijom. Trpim bolove, teško se krećem. Pokušavam da čitam. Sve je teško. Ukućani su tužni, glume pozitivu, ali ipak moraju ka svojim obavezama.
Kada se svetlo ugasi, ostajemo sami, moje misli i ja i bezbroj pitanja, a mijelom vreba. Razmenjujemo reči, pretnje, obećanja. Molim se. Pred svitanje prihvatam; šta mora biće. Hoću da živim. Dva studenta i jednog srednjoškolca treba izvesti na put. Ne treba da vide moje suze, bol, a sve mi to olakšava hod kroz muke. Puno je alternative, čajeva, sokova. Uzimam sve postepeno. Izgurah nekako 30 zračenja. Trajalo je dva meseca. Sledi hemioterapija. Čini mi se brze i lakše prođe. Stradale vene, ali nema veze, živi se. Počinjem da radim po malo. Nerazumevanje okruzenja, treba da se čuvam. Ali ja ne mogu da ležim samo. Glava mi je dobro kada nekome trebam. Jednom humanista, uvek humanista.
Beše mirno neko vreme pa naiđe bura. Boli levo rebro. Opet bolnica, operacija. Sledi prva transplatacija baš u vreme kada dr Jelena Bila brani doktorat. Neizvesnost, neznanje, neinformisanost. Stežem srce. Samo napred-biće bolje. Još mnogo lepih dana me čeka, puno beba, diplome, a i kuću smo počeli da zidamo. Ne mislim hoću li moći, znam, dočekaću da uživam u svom dvorištu. Ali ni mijelom ne miruje. Opet gricka, pa odoh na drugu transplataciju nakon tri godine. Iza nje, stradala štitna žlezda, stradao pankreas. Pijem lekove i idemo dalje.
Vreme prolazi, uselili se u kuću, spremam, opremam, trošim dane u sreći i radosti. Deca se zaposlila. Reših da popravim zube, kad na ortopanu, leve donje vilične kosti nema. Proces u njoj. Počinjem zračnu terapiju i završavam je dobrim nalazom pred početak korone.
Idemo dalje. Sada mi želja da dočekam svoje unuke. Nadam se, biće.
Kratko beše mirno. Dve godine. Sada slomljena dva pršljena. Spremam se za zračenje, ali ne može. Previše sam ozračena. Počinje terapija održavanja. Pojavilo se naglo slabljenje vida, pa operacija katarakte.
Sada čekam poziv za nastavak terapije. U čekaonici, čekajući izveštaj lekara, vodi se razgovor među pacijentima, mojim saborcima. Priključujem se i ja i upoznajem jednu divnu ženu. Kasnije saznajem daje to Snežana Doder. Pristupam grupi za podršku. Možda moje dugogodišnje iskustvo nekom novom članu pomogne. A možda i meni neko pomogne. Iako se protokoli lečenja menjaju, teret za dušu je uvek isti. Strah pokaže svoje lice. Neizvesnost je na početku puta.
Puno je novih i korisnih informacija. Ne učestvujem puno u radu grupe, više sam posmatrač. Drago mi je da sam deo tima. Mogu reći da me je bolest definitivno promenila na bolje. Postala sam strpljiva, ne nerviram se za stvari koje ne mogu promeniti. Trudim se da ne mislim na juče, jer je već prošlo, niti planiram unapred, već živim danas i uzimam maksimum ne očekujući ništa zauzvrat.