Moje ime je Suzana Jovanović. Rođena sam 1970. godine u prelepom planinskom selu Babičko, u opštini Leskovac. U braku sam 32 godine. Imam sina i ćerku (31 i 28 godina). Suprug Zoran i deca su mi najveća podrška. Živim u Leskovcu.
Za moju dijagnozu sam saznala sasvim slučajno. Posle jedne obične prehlade uradila sam laboratorijske analize krvi. Sedimentacija je bila 134 i ukazivala na žarište u organizmu. Moja droktorka opšte prakse, Biljana Pešić, uputila me je na dalje preglede tako da sam došla i do hematologa, do dr Evice Simonović. Dr Evica je posle odrađene punkcije koštane srži posumnjala na multipli mijelom. Poslala me je u KC Niš gde je uz dodatnu analizu dr Dragana Markovića i ostalih lekara postavljena konačna dijagnoza – Myelome Multiplex C90 u aprilu 2018.godine.
Tada počinje borba sa mojim pratećim drugarom. Primam 5 ciklusa hemioterapije, nakon čega odlazim na VMA gde mi uzimaju ćelije i rade autolognu transplataciju u novembru 2018. godine. U remisiji sam bila nepune 2 godine. Moj prateći drugar se vratio da me podseti da je još tu. Ponovo 4 ciklusa hemioterapije. Za vreme te terapije, dobijam koronu, zatim herpes zoster i na kraju zbog ešerihije dobijam sepsu gde je brzom reakcijom moje dr Evice (hematologa) sve to stavljeno pod kontrolu. Ja iz te priče izlazim kao pobednik i dugujem veliku zahvalnost mojoj dr Evici koja mi je tom prilikom, mogu slobodno reći, spasila život. HVALA !
Opet remisija i kontrole, gde posle nekog vremena otkrivamo da se moj prateći drugar opet vratio. Trenutno primam terapije u KC Beograd kod profesorke Jelene Bile. Osećam se dobro. Na moju sreću, bolest je otkrivena na samom početku tako da nemam bolova ni drugih problema osim polineuropatije koja je posledica terapija.
Pre bolesti sam bila zaposlena u dečjem vrtiću. Radila sam u centralnoj kuhinji. Bilo je uživanje i zadovoljstvo spremati hranu za tu malu decu.
Saznanje da imam maligno oboljenje prihvatila sam bez ikakvog problema dok je moja porodica tu informaciju u početku teže prihvatala. Kasnije su i oni krenuli sa mnom u borbu.
Čista glava i zdrav razum pobeđuju sve, pa sam se time vodila i ja. Naravno i meni dođe loš dan, isplačem se, ostavim sve iza sebe i krenem dalje. Retki su takvi dani, više su prisutni smeh i sreća.
Prijatelji, rođaci….. hmmm. Samo se pitam šta se desilo sa mojim takozvanim pojedinim prijateljima i rođacima. Od saznanja od čega bolujem, samo su nestali. Možda je tako i najbolje, pokazali su svoje pravo lice, da nikada prijatelji nisu ni bili. Ostali su odabrani koji su i pre bolesti, a i sada, bili tu za mene. Pravi prijatelji i prava podrška. Hvala im na tome.
Pored moje porodice, rodbine i prijatelja, velika podrška su i moji saborci iz udruženja. Kako bi naša predsednica udruženja Snežana Doder rekla : „Najbolje te razume i shvati onaj koji korača tvojim cipelama“. U udruženju sam od kada je Snežana Doder predsednica i mogu reći da je ona pun pogodak. U našoj viber grupi sam dobila mnogo informacija o bolesti koje su mi bile nepoznate pre ulaska u tu grupu. Ima tu razmena iskustava o bolesti. Naravno ima i puno smeha i lepog druženja. Velika smo podrška jedni drugima. To su moji jaki i hrabri saborci puni života i pozitivnih misli.
Zbog bolesti sam u penziji od 2018.godine i sada imam previše slobodnog vremena. Pored kućnih obaveza, koje nesmetano obavljam, ljubav sam pronašla u izradi heklanih igračaka koje radim amigurumi tehnikom. Heklanjem igračaka ispunim ostatak slobodnog vremena i uživam u tome. Što se tiče moje bolesti i izrade igračaka, najveću podršku imam od moje dece i supruga.
Moja želja je da dobijem unučiće, da sa puno ljubavi radim igračke i za njih.
Podsvest mora biti jača od svesti, a u mojoj podsvesti stoji POBEDA. Uz ljubav i podršku moje porodice, znam da ću izaći kao pobednik. Nema predaje, samo pogled pravo. Podignute glave koračam napred.