Moje ime je Tatjana Roknić i već deset godina KORAČAMO ZAJEDNO sa multiplimijelom, moj suprug Dragan, naša deca, prijatelji i ja. Dragan je imao 54 godina kada smo otkrili da je oboleo od MM. Slučajno, ako ima slučajnosti. U februaru 2013. godine radio je detaljne analize krvi i sedimentacija je bila 100. Meni to u tom trenutku nije ništa značilo, samo smo imali sreće da je lekar koji je pogledao rezultate analize krvi rekao da obavezno istražimo o čemu se radi jer to može biti nešto veoma ozbiljno. Kako smo tada oboje bili u radnom odnosu, deca u školi i na fakultetu, bili smo ubačeni u mašinu svakodnevice koja nas je mlela. Posebno Dragana koji je radio u privatnoj firmi ponekad i po 12-14 sati dnevno. Osećao je da se umara više nego obično i to je pripisivao radnom vremenu i lošim plućima koje je svakodnevno urnisao sa po dve pakle cigareta. Ne znam zašto, ali ja sam to izgleda jedina ozbiljno shvatila i krenula od lekara do lekara. Uzimala upute kod lekara opšte prakse, zakazivala kod specijalista. Njegovo je bilo samo da se odredjenog dana pojavi na zakazanom pregledu. I tako četiri meseca, od pulmologa, nefrologa, reumatologa…i svi su potvrdjivali da nije za njih, a on se jako ljutio na mene što ga maltretiram kad mu nije ništa, a prijatelji i rođaci su govorili da paranoišem. Očajna sam poslala sve nalaze našoj rođaci, oftamologu koja je konsultovala svoje kolege radiologe i onkologe i oni nas uputili koje analize treba uraditi i sa njima se obratiti hematologu. Od momenta obraćanja hematologu, sve je krenulo vrtoglavom brzinom. Dijagnoza MM IgA . U početku sam bila izbezumljena, sama reč maligno, nije bila obećavajuća, jer sam već imala loše iskustvo sa svojom majkom i nekim bliskim i dragim ljudima. Usledile su hemioterapije, matične ćelije. Posle mesec-dva kontrola na PET skeneru, uočena je promena na levom plućnom krilu, nova ispitivanja i nakon godinu dana operacija – promena je bila maligna. Ponovo hemioterapije na onkologiji i polako počinjemo da „padamo“…Na sreću, na Onkološkom institutu sam veliku pomoć imala od njihovog psihoonkologa koja mi je pomogla da što bezbolnije prodjem kroz novonastalu situaciju. Posle toga 5 godina mirnog života. Redovne kontrole, otišao je u penziju, sagradili smo kućicu nadomak Beograda, boravak u prirodi, sin se oženio, dobili unuka, ćerka upisala doktorske studije…
Od početka dijagnoze skupljala sam informacije šta bi smeo da jede, šta da izbegava, šta ubija ćelije raka, šta ih hrani, šta jača imunitet…Prestala da pravim slatkiše, mesila hleb, sadila baštu, brala lekovite biljčice u našoj šumi… Išla u manastir Ravanicu po lekovite tinkture, naručivala AHCC gljive tada iz Amerike, škorpijin otrov direktno sa Kube…I mislim da je duži period držao imunitet na zavidnom nivou.
A onda Korona, septembar 2020. Kontrola krvi na hematologiji, kaže da je sve ok, početkom oktobra bol u ledjima, fraktura pršljena, zračenje, nove frakture. Naravno ponovo padamo u očaj, na hematologiji ne mogu iz krvi da dokažu relaps i tek posle četvrtog vadjenja koštane srži u junu 2021.godine su počele nove hemioterapije…
I ovog puta zahvaljujući google informacijama, pronalazim ne vladinu organizaciju BELhospice čiji divni tim psihologa i doktora prolazi sa nama kroz naše muke. Kako zbog prirode ove bolesti dolazi do pada imuniteta, suprug dobija ceste upale pluća i četiri puta koronu, tako da se terapije prekidaju, pa nastavljaju…ali smo jos tu. NE PREDAJEMO SE!!!
Drago mi je da postoji ovakvo Udruženje, zahvaljujući kojem sam posle toliko godina saznala mnogo novih činjenica o ovoj bolesti, zahvaljujući kojem imam podršku ostalih članova i nadam se uskoro podršci tima psihologa, da ne moram tu vrstu pomoći da „tražim sa strane“. Takodje se nadam da će se uskoro skratiti put do postavljanja dijagnoze, kao i da če se nabaviti nove terapije koje će obolelima od MM olakšati “hod po mukama“.