Moje ime je Nada Filipović Predpostavljam da nisam jedina koja za ovu bolest nije ranije čula. Kada su problemi počeli imala sam 64 godine, a sada sam napunila 67. Pre oboljenja tačnije kada još nisam znala da mi nešto nije u redu izgledala sam sasvim normalno. Kilaža koju nosim celi zivot, bavila sam se sportom i ostala sportski tip. Igrala fudbal sa unukom koji mi je rekao jednom prilikom: „Bako ti bolje igraš fudbal od dede“. Onda nastupa moja noćna mora: male simptome kao što je umor, nisam prepoznavala. Moj odgovor je bio da sam se ulenjila, takav sam tip da mi nikada nije padala na pamet bolest. Nakon toga, krenuli su bolovi u lumbalnom delu kičme, krećem na fizikalne terapije, a stanje sve lošije. Posle mesec dana krenula sam na pretrage u Klinički Centar i vrlo brzo mi je ustanovljena bolest za koju čula nikada nisam. Vremenom sam postojala skoro nepokretna, jer mi je mijelom polomio pet kičmenih pršljenova. To je sve bilo toliko bolno da sam poželela ne znam koliko puta da me nema. Nisam imala želju ni sa kim da pričam, na telefon se nisam javljala, sve je preuzela porodica. To je trajlo oko godinu dana. Sada sam u trećoj godini lečenja i sasvim se drugačije osećam. Problemi sa neuropatijom i bolovi u kičmi postoje (znatno manji), ali se trudim da ih se oslobodim, kako – videcu još. Te iste godine kada se bolest pokazala u januaru sam ja bila na skijanju i stalno se pitala kako sam ja to uspevala tako bolesna već? Moj najveći motiv je da ponovo malo stanem na skije bar na dečijij stazi. Po prirodi sam pozitivna osoba i sklanjam se od mračnih osoba, jer sam upijač i veliki emotivac. Godine mi ništa ne znače jer imam toliko želja, putovanje najviše, neki umetnički rad, da popravljam, zakucam i još mnogo toga. Da naglasim da sam ja ta koja ne čita ništa o bolesti, samo da kažem da sam pokušala, u startu me je deprimiralo i onda sam podvukla crtu i rekla NE. Slušam moju doktorku (pr ofesorku Bilu), radim šta od mene traži, vidimo se i to je dovoljno, ako ovo bude čitala želim da je pozdravim. Takođe imam divnu decu (ćerku i sina), unuka sa kojim igram fudbal, supruga i zeta. Svi su zabrinuti za moje stanje ali im olakšavam na taj način sto pustim jezicinu da im pokazem da sam snažna kao i oni 😊. I onda su i oni srećniji.