Ja sam Ivan Đorđević, rođen u Kraljevu pre 60 godina, živim već 15 god u Beogradu, otac dvoje odrasle dece i deda dve zlatne unuke i naravno i suprug moje drage Lele. Bivši sportista odbojkaš, volim život i nikada se ne predajem, dišem punim plućima i živim dan za dan. Naravno porodica, priroda i sport su moje najveće ljubavi.
Što se tiče bolesti kod mene je to teklo ovako: Maja 2021. godine posle preležane korone sam osetio probadanja u slabinskom delu, doktor me šalje na magnetnu rezonancu, a pristizanje rezultata na mail je bio blagi šok za mene – tumor prilične veličine na 10-tom pršljenu kičmenog stuba, hitna operacija na Banjici zatim i tumor je delimično odstranjen, a pršljen stabilizovan titanijumom. Biopsija uzetog uzorka sa operacije pokazala da se radi o plazmacitomu, nastavljam lečenje na onkologiji KC po konzilijarnom nalogu sa Banjice. Tamo mi tretiraju sa 15 seansi zračenja operisanog dela kičme ne bi li se tumor još smanjio, naravno poslat sam i na rentgen, a kasnije i na pet skener gde su mi potvrđene osteoloze na trima kostima. Konzilijum na Onkologiji i dalje ne postavlja konačnu dijagnozu i ja se janura 2022. prebacujem na hematologiju KC kod prof Jelene Bile. Odmah mi je rekla da se radi o multipli mijelomu IgA tip lambda 3 stepana. Potom sledi 6 cikusa VTD terapije posle koje mi je konzilijum predložio tzv tandem transplataciiju. Posle izvesnog vremena odlazim na izdvajanje matičnih ćelija koštane srži, a evo me sada dok ovo pišem na prvoj transplataciiji na odeljenju za transplantaciju KC u Beogradu.
Pre nego što sam saznao za prve simptome moj život je bio samo posvećen porodici, radu, sportu i prirodi. Uvek sam bio hiperaktivan, pun energije bez obzira da sada već guram 60-tu godinu….
Osim onog prvog mini šoka kada sam video rezultat od magneta, vremenom sam to prihvatao kao realnost misleći stalno na moje drage, moju decu, suprugu, moje unuke. Oni su mi vetar u ledja i ogromna podrška u ovoj mojoj nazovi borbi. Kod mene reč strah ne postoji, ali kao i svaki čovek, nekada padnem, ali ništa strašno. Ja sam od onih ljudi koji ne kriju od čega boluju, naravno to sam podelio samo sa pravim prijateljima i nisam primetio da me neko gleda ovako ili onako, sažaljivo mada je bilo čuđenja otkud to tebi da se desi i slično….
U ovo Udruženje sam se uključio iskreno jer sam na prvo pričanje s predsednicom Snežanom osetio da je ona ta koja može da pokrene Udruženje sa mrtve tačke u kom se nalazilo godinu dana koliko sam ja pratio. Žena sa ogromnom energijom i pozitivom i mi zajedno s njom ako smo aktivni možemo da se izborimo za sve naše ciljeve naročite da se najnoviji lekovi i oni stariji koji još kod nas nisu dostupni napokon stave na pozitivnu listu. Ipak smo mi mijelomci malobrojni da ne kažem probrani i retki i moramo se izboriti, ali samo ako smo jaki složni jedinstveni i da koračamo zajedno.
Naravno da je moja najveća želja da bolest prebacimo u neko hronično stanje, pored lekara pomoć i podrška uvek stiže od porodice i pravih prijatelja. Sve ostale želje su vezane za zdravlje mojih najbližih i za to se Bogu molim.
Moj slogan bi bio – korajčamo zajedno, mi oboleli zajedno sa našim voljenima i lekarima i ispunićemo zacrtane ciljeve, nema predaje, podržimo jedno druge, naša borba mora biti neprestana!