Moje ime je Sanela Jovanović imam 37 godina, rođena sam u malom mestu na istoku Srbije u Kladovu, kako još znam da se kaze ,,Tamo gde je Dunav najlepši“. Udata sam, živim u Jagodini, imam divnog supruga majka sam dva dečaka (16 I 12 godina). Po profesiji sam kuvar, a kao devojka završila sam školu za manekene i fotomodele, to jedno sa drugim ne ide, ali kod mene i to moze 😊.
Oduvek sam volele izazove, jer moj životni moto je ,,Bez adrenalina nema uživanja,,
Volim da kuvam, da putujem, pevam, volim šminku, druženje, a prijatelji me znaju kao jednu veselu i energičnu osobu. Život počinje da mi se menja februara 2021, sva ta energija koju sam imala počinje da nestaje, ja bukvalno kao da poslednje atome snage izvlačim iz sebe, kako bih izdržala dan na poslu. A možete da zamislite posao kuvara koliko iziskuje posvećenosti i napora. Prvi simptomi Ili alarm su bili otoci na stopalima tj.čukljevima, kojima ja u početku nisam predavala toliko značaja, da mi je to od posla, od stajanja sve sam sebe tako tešila. Ubrzo odradim jednu analizu krvi gde su parametri svi bili unakrst, nešto veće, nešto manje od referentnih vrednosti. Doktor je prepoznao neke parametre bubrežne da nisu u redu, gde sam upućena kod nefrologa u Ćupriju. Nefrolog Dr Marko Ilić je takođe nakon nekoliko dana ispitivanja posumnjao da imam problem sa hematološke strane, imala sam tu sreću što je on veliki stručnjak kao i ceo tim nefrologa u Ćupriji, te su me poslali na pravo mesto u KCS na hematologiju. Avgusta meseca rađena mi punkcija kostane srzi, gde se videlo 3 % plazmocita, na predlog lekara šalju me na dalju dijagnostiku i biopsiju bubrega. To je bilo oktobra meseca kada je meni postavljena dijagnoza Amiloidoza. Susret sa ovim nije bio prijatan, ali ja nisam dopustila da me strahovi savladaju, jer u bolesti je najvažnije da sačuvaš zdravlje duše. Ja sam to prihvatila kao izazov, jer se tako najbolje sa tim nosim. Znate život mora da se nastavi bili vi bolesni ili ne. Lekari, ceo tim na čelu sa prof Jelenom Bilom su bili tako puni vere, nade, kad god pričaju sa mnom, što mi davalo jos veću želju za životom. Započela sam lečenje 12.01.2022. hemioterapijama, koja se sastoji od šest ciklusa. Sve je išlo dobro do 4 ciklusa, kad se javila progresija bolesti, ali ja naravno ne padam ni tad idem dalje. Sav taj trud lekara za koje vidim da se bore, da mi obezbede drugi bolji i delotvorniji lek, daje mi snage, otvara mi nova vrata – u nove pobede. Nakon trećeg meseca primanja novog leka opet dolazi do progresije bolesti. Naravno to nisu bila moja očekivanaja, ali suočila sam se sa tim opet kao ratnik koji mora da izdrži još jednu borbu. Decembra 2022 počinjem lečenje imunološkom terapijom, koja za sad daje dobre rezultate, jer ipak vera i pozitivnost su ključne stvari tokom lečenja. U Udruženje sam se uključila kao podrška za inovativne terapije, da uz pomoć lekara i novih lekova obezbedimo nama pacjentima bolje lečenje. Naravno tu su i nova poznanstva i druženja kao i podška. Moja podrška u svemu ovome je moja porodica, volim kad sam sa njima, najviše volimo kad se okupimo svi i spremamo neku ukusnu klopu. Mogu da konstatujem da od kad sam se razbolela moje gledanje na život je drugačije, imam više tolerancije, ne nerviram se za svaku glupost, imam potrebu da pomognem drugima, ne kaze naš nardod za džabe ,,Kada se jedna vrata zatvore, druga se otvaraju“. Ko zna zasta je to dobro…